Roditelji, odložite mobilne telefone

18. 08. 2014 / Autor: Džejn Skot, Izvor: www.washingtonpost.com, Foto: Sxc.hu

---

---

Kao pedijatar radim već 20 godina i mislila sam da sam sve već videla. Ali nedavno, kada je otac doveo svoje dvogodišnje dete u kliniku, dogodilo se nešto zbog čega sam se duboko zabrinula.

Kada sam ušla u ordinaciju, videla sam oca i sina kako sede jedan pored dugog, spuštenog pogleda, i svaki je, u tišini, menjao ekrane na pametnim telefonima i nešto kuckao. Tokom pregleda, otac je većinu mojih pitanja usmeravao na namršteno dete. Dečkić mi je pokazao da ga bole uši i brzo sam otkrila da su mu obe bubne opne crvene i upaljene.

„Pogodi šta je u pitanju,“ rekla sam malom pacijentu. „Uši te bole zato što imaš zapaljenje uva, ali daćemo ti lek od kojeg će ti biti bolje.“ Nasmešila sam se dečaku i ocu. Dete odmah uze telefon i pritisnu tipku. „Siri, šta je upala uva“, pažljivo je izgovorio.

Nije neobično da dvogodišnje dete provede nekoliko minuta na pametnom telefonu; vreme provedeno pred ekranom čini danas deo odrastanja i većina roditelja se trudi da odredi odgovarajuće granice. Ali iznenadila sam se kada se ovako malo dete obratilo mašini, a ne ocu, kako bi dobilo informaciju: pitam se da li su njegovi roditelji ograničili svoje vreme provedeno pred ekranom? Ono što sam videla je naučeno ponašanje – dete je naučilo da je Siri, a ne otac, uvek spremna da odgovori na njegova pitanja.

Teško je tvrditi sa sigurnošću i na osnovu ovog jednog trenutka, ali nema sumnje da se ovde radi o širem trendu: danas su roditelji verovatno najviše informisana i najangažovanija generacija u istoriji. Međutim, u društvu svoje dece, ponašaju se najčešće kao da bi želeli da budu negde drugde. Upravo to im daju do znanja, kada letimice proveravaju svoje aplikacije ili fejsbuk profil. Roditelji su prisutni, ali ne i njihova pažnja.

U praksi, svaki dan viđam dokaze kako roditeljska nepažnja utiče na decu. Deca dobijaju napade besa i boje se razdvajanja, a starija deca se opiru disciplini. Većini roditelja je rečeno da je ovo normalno, da su deca biološki ovako naštimana. Nije baš tako. Ovakvim ponašanjem, koje se često može sprečiti, deca nam otkrivaju da žude za pažnjom.

Pogledajte rezultate studije iz marta ove godine koju su sproveli istražioci bostonskog Medicinskog centra koji su pažljivo posmatrali staratelje i decu u restoranima brze hrane. Od 55 staratelja, njih 40 su koristili mobilne uređaje, a njihova zaokupljenost njima bila je takva „da im uređaj bio od primarnog interesa, a ne dete“. U mnogim slučajevima, staratelji su se nervirali kada bi deca pokušala da pridobiju njihovu pažnju. Jedan posmatrač je pratio ženu koja je odgurnula dečaka koji joj je lice obgrlio rukama pokušavajući da joj skrene pogled sa tablet računara.

Moguće je da su ovi ljudi čitali neki hitni poslovni imejl. Međutim, verovatnije je da su bili na fejsbuku, tviteru ili pinterestu. Anketa agencije Nilsen iz 2011. godine pokazala da ljudi koji imaju decu koriste društvene medije više nego oni bez dece. Možda su ovi ljudi čitali neki članak koji je podelio drugi roditelj, možda su pravili planove sa prijateljima i porodicom, ali jasno je da su svojoj deci pokazivali da su manje važna nego štogod je bilo na tim uređajima.

Možda će se ovo činiti besmislenim današnjim roditeljima, koji osećaju da se daju deci na načine koje prethodne generacije nikada nisu mogle zamisliti. Međutim, nepodeljena pažnja koja je potrebna deci je u opasnosti. Većina ljudi ne shvata koliko vremena provode na internetu; ono što se čini kao nekoliko minuta često se pretvara u pola sata ili duže. Kada smo sa svojom decom, onda treba stvarno da budemo s njima – a ne da čitamo imejlove, tvitujemo ili proveravamo fejsbuk.Evo još jednog razloga da roditelji odlože svoje telefone: iako fejsbuk, možda, predstavlja zajednicu, on može, isto tako, da promoviše konkurenciju i nedostižne standarde savršenstva. Na fejsbuku možemo da pročitamo kako nam se prijatelji beskrajno hvališu svojom decom. Ovo je dovoljno da se zapitate šta činite pogrešno, jer vaše dete voli običnu pastu, a ne specijalnu pastu sa karijem, ili voli pesmicu Bila mama kukunka, a ne Šopena. Iako bi većina roditelja rekla da nisu takmičarski nastrojeni, mnogi se privatno brinu da li možda nešto uskraćuju svojoj deci.

Društveni mediji imaju svoje mesto i svrhu. Međutim, mnogi roditelji izazivaju nepotrebni stres pokušavajući da budu na dva mesta odjednom i uče tako svoju decu da odnosi na internetu imaju prednost nad odnosima u stvarnosti. U ovoj eri stalne rastresenosti, moramo da odlučimo šta je važnije: stalno očekivanje zvuka na našim uređajima da smo dobili poruku ili pokazivanje deci rečju i delom: „Slušam te. Ovde sam. I ne bih bio nigde drugde na celom ovom svetu.“