Da li će internet biti smrt za muzeje?

11. 02. 2016 / Autor: Danijel Rozen

---

---

Kraljevski muzej Ontarija ne misli tako.

U avgustu 2014. godine, Kraljevski muzej Ontarija otvorio je vrata desetinama ambicioznih programera igara zadavši im zadatak da naprave igru o evoluciji. Programeri su dobili pristup galerijama, arhivama i kustosima i rečeno im je da koriste informacije koje prikupe kako bi napravili igru koja će biti izložena u Kraljevskom muzeju Ontarija.

To nije prvi put da je  Kraljevski muzej Ontarija ovo uradio; u stvari, grupa koja je okupljena 2013. godine napravila je igru Sukob kandži o crvenorepim jastrebovima i rogatim sovama koje se bore za plen. Ali okupljanje programera igara bilo je samo jedna od nekoliko inicijativa koje je  Kraljevski muzej Ontarija preduzeo pokušavajući da u doba interneta promeni sliku koju ljudi imaju o muzejima.

U Umetničkim novinama, publikaciji muzejske industrije, tvrdi se  da je Kraljevski muzej Ontarija prijavio 912.000 posetilaca u 2011. godini, što je baš ispod čarobnog praga od milion. Kraljevski muzej Ontarija je stalno među najproduktivnijim muzejima u Kanadi, ali u poslednje vreme malo mu nedostaje da zabeleži milion posetilaca godišnje, što nije čak dovoljno da ga uvrsti među prvih 60 muzeja. Ova brojka  je rasla, postigavši nešto iznad milion posetilaca u 2012. godini, ali poseta je opet pala na 945,000 u 2013. godini.

Ovaj pad ima donekle smisla. Ako ovih dana imate neko pitanje, najverovatnije nećete ni pomisliti isprva da odete do muzeja kako biste pronašli odgovor  - pa za to imate Gugl. Međutim, muzeji, uključujući i Kraljevski muzej Ontarija, nastoje da pronađu načine da se povežu sa ljudima koji su sve više povezani sa internetom.  

„Mislim da ove institucije ne gledaju nužno u budućnost“, kaže Dejvid Ajrlend, direktor centra za otkrivanje biodiverziteta u Kraljevskom muzeju Ontarija. „Mnoge od njih još uvek smatraju da i dalje stoje na propovedaonici i govore publici šta treba da zna“.

Ajrlend smatra da zbog ovakve vrste predavanja ljudi veruju da su muzeji suvoparni i kruti. I upravo zato želi da organizuje projekte kao što je okupljanje programera za igre. Ajrlend je bio jedan od ljudi koji su organizovali taj projekat, a na svoj posao u muzeju gleda kao na pružanje pomoći istraživačima „u pozadini“ da ispričaju svoje priče. Ajrlend radi u muzejskoj industriji već pet godina i iako neće ostati u ovoj branši celi radni vek, on veruje da  se ovaj sektor bori s nekoliko problema.

„Jedan od najznačajnijih projekata u ovom trenutku jeste da učinimo da ceo naš sadržaj bude dostupan na internetu“, kaže Dejv Ajrlend. „S tim se uveliko zakasnilo, ali postavljanje 8 miliona primeraka i njihove metapodatke na internet nije lak zadatak“.

„Celi muzejski sektor nastoji u ovom trenutku da postane relevantan u veoma stimulisanom svetu“, kaže on. „Video igre nisu sredstvo kojim se ovaj sektor služio u prošlosti, ali one privlače veliku publiku.  Želeli smo da mobilišemo ne samo publiku koja voli video igre, nego i da pokažemo našoj publici da možemo da budemo inovativni, novi i različiti“.

Okupljanje programera igara nije jedini način na koji Kraljevski muzej Ontarija pokušava da spoji digitalno i fizičko. Zamenik direktora angažmana Zerksiz Mazda  provodi vreme u muzeju pokušavajući da nađe nove načine da se poveže sa posetiocima i da ih edukuje. 

„Mislim da je društveno iskustvo jedna od najvažnijih stvari koje muzej može da pruži“, kaže on. „Jedna od stvari koje znamo jeste da mnogi posetioci dolaze ne samo zato što žele da uče nego žele da uče u okruženju kao što je muzejsko. Ljudi žele priliku da razgovaraju s drugima o onome šta posmatraju“.  

Deo stvaranja društvenog iskustva uključuje, takođe, kopanje po društvenim medijima. Heštegovi su razbacani po galerijama i podstiču posetioce da tvituju pitanja muzejskim kustosima, Ali Mazda tvrdi da se samo dotle ide. Tokom muzejskih redovnih živih događanja petkom uveče, on kaže da se celi muzej pretvara u „salon društvenih medija“.  

„Otkrili smo da ljudi razgovaraju jedni s drugima, tako da atmosferu zapravo stvaraju i ljudi koje doprinose događaju, kao i mi sami“, kaže Mazda. „Kada smo razmatrali aktiviranje u društvenim medijima, otkrili smo da je ljudima manje stalo da se angažuju s nama koliko im je stalo da se angažuju jedni s drugima“.

Mazda kaže da se ovih dana fokusiraju na zajedničko stvaranje jer izložbe postaju tema razgovora između posetilaca i muzeja.

„Društveni mediji nam omogućavaju da radimo sa posetiocima“, kaže on. „Dakle, ono što radimo nikada se ne završava, stvari se zajednički stvaraju“.

Za njega, to znači omogućavanje posetiocima da pošalju svoje selfije uslikane u muzeju da se izlože u galerijama i da kustosi direktno odgovaraju na pitanja preko društvenih medija, ali da li je sve ovo dovoljno kako bi se ljudi privukli nazad u muzeje?

Ako ne želite da idete u muzej, a želite da pogledate neke artefakte, Gugl vam to omogućava na više načina. Godine 2011, pokrenut je Gugl umetnički projekat, koji digitalizuje umetnička dela, iskopine pa čak i cele muzejske galerije. Pored toga, neke izložbe omogućavaju posetiocima da se virtuelno prošetaju kroz skoro savršenu rekreaciju galerije.

Virtuelna šetnja nije savršena. Slika je ravna i ne možete imati željenu interakciju. Alo ovo je samo prvi korak. Gugl postavlja na internet svaki objekat koji digitalizuje i ljudi mogu sami da modeliraju sopstvene galerije, da šetaju i da budu što je moguće bliže utisku da su u muzeju, a da nikada ne izađu iz kuće.

Nedavno je Gugl umetnički projekat digitalizovao Umetničku galeriju u Vankuveru i izložbu Daglasa Koplanda „svuda je bilo gde je bilo šta je sve“, koja se trenutno prikazuje u Kraljevskom muzeju Ontarija. Svako može da pogleda izložbu na internetu, a da ne ode u muzej. U intervjuu za Postmediju, glavni kustos umetničke galerije u Vankuveru Daina Augaitis kaže da galerije nastoje da prošire prisutnost u digitalnom svetu.

„Iako fizički objekat još uvek ima težinu, galerije su sve više zainteresovane da prošire angažovanje posetilaca“, kaže ona. „Dakle, kako nastojite da povećate posetu van zidova muzeja? Zapitali smo se i zaključili da je svet interneta mesto gde mnogo ljudi, posebno mladih, provode vreme“.

Međutim, kada je u pitanju Kraljevski muzej Ontarija, Ajrlend još uvek veruje u stvarnost. On se možda svesrdno zalaže da muzeji prihvate digitalno doba, ali fizički prostor ima, takođe, svoje mesto. On kaže da sva muzejska istraživanja pokazuju da ljudi još uvek žele da vide i dodirnu stvarne artefakte.

„Mislim da virtuelna iskustva ne zamenjuju pravu stvar“, kaže on. „Ali korišćenjem tehnologije, možemo poboljšati taj koncept i učiniti ga dostupnijim. Na kraju krajeva, originalni sadržaj biće i mora da bude nešto stvarno“.

I Mazda ne veruje da će digitalne galerije odvući ljude iz muzeja.

„Ako se setimo pred-digitalnog doba, muzeji su u knjigama objavljivali slike objekata iz svojih kolekcija“, kaže on. „Ja sam imao postere mnogih velikih umetničkih dela na zidovima. Da li me je to sprečavalo da posetim muzej? Ne, već upravo suprotno. Ti objekti su mi bili bliski,  poznavao sam ih i želeo sam da ih vidim. Dakle, svi dokazi upućuju da se upravo isto dešava sa internetom“.

„Ideja da postavljanje eksponata na internet sprečava ljude da posete muzej u stvari je suprotna. Ljudi time postaju samo više angažovani“.

 

Originalni tekst objavljen na adresi http://o.canada.com/technology/will-the-internet-be-the-death-of-museums